poslije ljubavi

11 Feb, 2008

Zona pobegulja

Domine — Autor zaboravi @ 17:26


"Ostati ravnodušan prema knjizi znači lakomisleno osiromašiti svoj život."





Autor: Julijana Adamović
Izdavač: SN "Privlačica" Vinkovci
Pogovor: Julijana Matanović
  


Zadovoljstvo mi je predstaviti vam moju dragu prijateljicu koja je objavila svoju prvu knjigu.  Sa njenim dopuštenjem postam jednu njenu priču.



 

Duša u nosu

Kažu, u ranu zoru ne treba pjevati, jer ćeš o večeri sigurno plakati. Novce spremaj, ako te desni dlan zasvrbi, a bradavice najbolje liječiti, ako se na njih popišaš. Još kažu, pripazi da trudnicu ponudiš za čim žudi, inače ćeš ječmenac sigurno dobiti.

U sve sam to pomalo vjerovala. U ono s ječmencem osobito, jer mi oko danima bilo upaljeno, kad sam pred Božić mladoj Vasiljevoj zaboravila u šaku staviti očišćenih oraha, što sam sa svekrvom lupala. Nisam praznovjerna, ali sam za Veljom uvijek prosipala vodu, kad na put kreće. Uvijek triput pljunem kad nam crna mačka stazu do njive prepriječi. Puj, puj, puj! zlu ne trebalo.


Jedino nikad nisam o babljim pričama razmišljala, da je neko dušu u boli ispustio, pa živ ostao. Kako dušu možeš ispustiti i ostati živ? Za mene je duša život - kad te jednom Bog prozove il' za kakvu pokoru oplete, pa dušu ispustiš - nema više nazad. Ni tijela, ni duše nema. Te mi riječi uvijek zazvuče k'o neko pretjerivanje. Da se kaže kako se neko napatio i u velikim mukama bio.


Na Miholje pljusnulo iz mene, jedva Veljo stigao s posla. Spakirali me u bolnicu i ostavili čekati. Nema žurbe, vele, tu sam po istom poslu već treći put. Dvoje mi djece u školu naveliko išlo, izđikalo, poraslo do ženidbe, pa otkud novo dijete? Ali sam svejedno htjela i Velji roditi njegovo vlastito, iako je bio dobar otac i djeci mojeg prvog, sad pokojnog muža.  A Veljo je i stoput bolji od pokojnika, pa je zaslužio imati svoje dijete, makar i pod stare dane.  Kažem doktoru - kad je moj prvi, pokoj mu duši, onako pijan i blesav mogao takvu djecu praviti, valjda Veljo može još i bolju. Hoću sreću moje sreće usrećiti i točka. On nikad ništa nije govorio o tome, osim jednom, kad me po drugi puta presjeklo.


- Senka, nemoj biti luda, ja sam se ženio zbog tebe, a ne djece!


Svejedno sam nekako mislila da on to mene tješi i da neće priznati što mu na srcu leži. A onda, s četrdesetom na leđima kao vrećom mokrog ječma,  kida mi se utroba i voda iz mene curi. Više nisam ni plakala. Bol nahrupi, pa prođe. Treba samo požuriti u bolnicu. Tako sam tad rekla Velji da mi donese troje gaća i četkicu za zube. Djecu nek' ne dovodi, da ne plaču. I on. On nek' dođe što prije.


Da nije bilo te žene, ja bih se iz bolnice vratila k'o da ništa nije bilo.


Prvo sam je pustila. Nek' plače, brate mili, neka cvili. Nije lako izgubiti dijete Teško ti i kad  iznenada izleti, kao što su iz mene izletjela moja,  a ne kad se mrtvo primi za mater pa ga silom moraju čupati. Njezino je tako ležalo već četvrti dan i ko bi znao koliko još, da nije samoj sebi priznala da mu ne čuje života, da joj, kad legne, kao kamen padne i zalijepi se za leđa.


Cijeli sam dan gledala kako kaplje iz boce iznad ženine glave, ali i iz njezinih očiju pa me predvečer stislo, k'o da mi moje muke nije dosta bilo.


 - 'Ajde - kažem joj - Sve ćeš ti to zaboraviti. Bi'će djece, samo neće biti nas. Jel' ti to prvo?

Veli da kući ima dvoje. Sa istim mužem, pitam, a ona samo klima glavom. Pa šta onda plačeš, nesretnice, mislim, al' ne govorim, nego je uhvatim za ruku pa je tako držim.

Čini mi se da me neki drijem uhvatio kad do mene dođe njezin glas.


- Nisam ga htjela. Nisam mu se stigla radovati. Od tuge je otišlo.


Možda bih joj i rekla da je ništa s milim Bogom ne razumijem i da ne priča gluposti, ali nije se imalo vremena jer odjednom sva ona silna medicina što su u nju danima trpali pa je na prazno grčilo, napokon učini što je odmah trebalo i između njezinih se nogu počela cijediti smrt.


- Sestro, sestro! - vikala sam ja. - Moje dijete, moje dijete! - urlala je ona, a ja joj ne dadoh da vidi da to što je mislila da je njezino čedo, nije drugo nego grumen tvrde krvi što joj je, zaklela bih se, dijete i ubio. Ono je došlo poslije. Strčali se svi oko njezinog kreveta, a meni rekli da izađem van. Tek danas znam da sam tako trebala i napraviti.


S vrata sam vidjela njezino mrtvorođenče i neka mi mučnina iz želuca dođe ravno do grla pa mi se smanta tako da sam zalegla na dovratak. To malo magle što zaleluja iznad dječje glave mislila sam da je moja nesvjestica, ali odmah zatim isti takav, samo veći i gušći oblak, izleti ravno iz ženinog nosa pa jurnu za dječjim.


- Kud ćeš?! Stani! - viknuh i stropoštah se ravno među doktore. Zadnje što sam prije mraka vidjela, muči me još do dana današnjeg. Kako stvari stoje, i do onoga što mi je kao sudnji zapisan.


Ne znam što su mi dali, ali spavala sam, reče mi Veljo, punih dan i pol. Probudih se u neko doba noći, osušenog grla i s glavom od kamena. Do mog kreveta je još ležala ista žena. Znači, živa je! Taman kad sam mislila odahnuti, spazih da joj nešto paperjasto i bijelo titra, svijetli ispod nosa. Evo, zaklinjem se svim svecima i mirom svojih pokojnika, da je baš svjetlilo.


S mukom sam se propela da dotaknem ono zbog čega sam dan prije u nesvijest pala, a sad slutim što je to zapravo bilo, i utisnem ga nazad, ali mi ta maglica kroz prste promiče i  leluja na istom mjestu. Probam nekoliko puta, neće ni tamo, ni 'vamo. A žena spava. Ne miče se. Ne daje od sebe glasa.  Onda me je odjednom obuze strah da nije tako i sa mnom. Da se nije i meni duša otrgnula? Pipam, gledam, šmrčem, al' ničega nema.


- Veljo, imam li šta ispod nosa? - pitala sam ga s vrata, čim je  jutrom došao po mene.

- A šta bi trebala imati? - gleda me on u čudu.


Bolje da mu ništa ne govorim, odlučim i samo ga čvrsto zagrlim.


- Vodi me kući, tako ti svega.


Mislim ja, u kući uvijek ima posla pa ću, možda, tako sve prije zaboraviti. I jesam, al' čini se samo smetnula. Dani idu, treba se za život starati. Preturili preko glave jednu, dvije zime, a iza treće Velju firma odlučila poslati na teren. Nije mu se išlo, daleko je Dalmacija, al' ja sva sretna pa ga peckam da nije dosta muško jer za ženom i materom plače. Čudi se Veljo što me spopalo pa ga najedared želim otpraviti, a do sad sam uvijek tugovala kad bi se na put spremao.


- Da ti nisi našla drugog? - pita moja luda.


A ja se samo smješkam i šutim. Ništa ne govorim, da ne ureknem. U meni već treći mjesec novi život buja i trebat će još jedna usta nahraniti. Zato ga i puštam. Neka ide, neće mu biti ništa.


Na dan kad je otišao a ja za njim pljusnula vode iz lavora, stisnulo me ipak oko srca. Rekoh svekrvi i djeci da me odmijene na njivi jer me boli glava pa ću malo prileći. Zaključala sam se u sobu i utonula u neku tugu. U plaču me san uhvatio, a u snu došla žena sa oblakom u nosu. Lijepa kao slika. Dovela sa sobom svoju djecu, dva anđela, a oni trčkaraju naokolo i svako toliko nešto zapitkuju. Pitam kako je, a ona slegne ramenima. Ne mora ništa govoriti, sve piše u očima. U polju žetva propala - zamračilo, u kući zahladnilo, s mužem joj se pogledi ne dotiču. Eto, tako! Duša više nema mira, traži svoga utočišta. Znam da otrgnuta više spasa nema pa se sažalim i hoću  je za ruku primiti, baš kao onomad u bolnici, kad neko stade na vrata lupati.


- Senka! Senka, probudi se!


Ako me pitate ko je meni te noći oblak u nos vratio, sigurna sam da je ona. Zbog toga mi je i došla u san. Je li htjela zahvaliti ili pokazati što sam zapravo ja njoj učinila, nikad neću biti sigurna. Od kako smo Velju pokopali ne prođe dana, a da ne pomislim kako je teška istina da čovjek može ostati živ, a ipak dušu ispustiti. Znam da moju, izgubljenu, niko ne vidi, al' navečer, pred počinak, kad djecu poljubim i najmanje stavim u svoju postelju, uzalud se nadajući da će studen oko mene rastjerati, sjednem pred ogledalo i dugo se u njemu gledam. Svako toliko prste primaknem nosu i polako komadić duše probam otrgnuti. Uzalud. Ni utisnuti, ni iščupati više se ništa ne može. Duša sama zna kad i zbog čega tako treba biti.


 


Komentari

  1. jutros sam . sledeći link iz tvog posta pročitala još jednu priču, sasvim drugog tona.
    pa gde se ta žena krila do sada.
    i može li se knjiga nabaviti u Srbiji.
    Prijatno!**

    Autor domacica — 11 Feb 2008, 17:48

  2. @Domacica

    Drago mi je da si čitala, jer zaista vrijedi.

    Tu fantastičnu ženu možeš kontaktirati na mail:

    zzonazz@yahoo.com

    Ne znam da li će knjige biti u prodaji u Srbiji, valjda će se oglasiti i ovdje i napisati nam.

    Autor zaboravi — 11 Feb 2008, 18:00

  3. Prvih par rečenica me strašno podsetilo na ''Petrijin venac'', ne na film već na knjigu. Savršeno vodjen monolog, savršeno odabrane reči da se dočaraju njene dve priče i priča drugarice po tragediji. Savršeno. Sama priča može da živi kao pripovetka sa poukom -
    ''...kako je teška istina da čovjek može ostati živ, a ipak dušu ispustiti...''

    Autor shadow — 11 Feb 2008, 18:15

  4. Raduje me sto postoji ekspanzija pisaca zena...
    JAko dugo su pisanom reci dominirali muskarci.
    Mislim da je pisanje samo pojavni oblik nekog unutrasnjeg sveta, a znam da dame imaju intezivnije unutrasnje dozivljaje.

    Autor stepskivuk — 11 Feb 2008, 18:18

  5. nemam nemam nemam vremena.....citam prvom prilikom obecavam...

    Autor tuzna — 11 Feb 2008, 20:57

  6. ljubav je nit što vezuje dušu sa životom, kad se ljubav kida jedno mora otići ili duša ili život, bez duše preživiš ali ne živiš

    Autor mandrak72 — 12 Feb 2008, 00:28

  7. Draga Goco,
    ti me uvijek iznenadiš i razveseliš :)))
    hvala ti za ovu promociju.

    Autor pobegulja — 12 Feb 2008, 07:53

  8. To je ono što kažu "Duša mi na nosi izašla". Divan tekst. Ostavio je utisak,malo ježio ali to valjda i treba da uradi.

    Autor siljka — 12 Feb 2008, 18:05

  9. na "nos" ne "nosi".Ali ti znaš da ja gutam slova pa ih stavljam gde im nije mesto!

    Autor siljka — 12 Feb 2008, 18:06

  10. Iz onog sto je rekao stepski vuk,i neko ko se zove mandrak72, mogu se zadovoljno sloziti.
    domacice ne kriju se svi nego je svet pravi svet koji nevidimo svuda oko nas treba ga osetiti, a ne naci.

    Odusevilo me i bilo mi je zao. Mnogo je jako izrazena snaga zene u njenoj prici, dotice se i govori o stvaranju i gubljenju zivota, muskarci kao ja to ne mogu da osete, ali iz onog sto sam procitao sada mnogo je blize.

    Hvala sto si njen deo duse u prici podelila sa svima nama koji su ovo procitali i koji ce procitati.

    Nacicu knjigu, procitati je, a sada cu da je kontaktiram i da vidim gde su joj sve misli lutale i iza kojih je sve oblaka nasla Sunce.

    Pozdrav

    Autor krilaandjela — 12 Feb 2008, 23:07

  11. procitala,i ostala bez teksta....smem li da dobijem ostatak knjige??mooolim vas...:))

    Autor tuzna — 13 Feb 2008, 21:37

  12. Ja još uvek naježena sva... Priča je fenomenalna! Ako bude izdata i u Srbiji javite, pa da pročitam i ostatak.

    Autor biljana — 14 Feb 2008, 18:59

  13. Draga Biljana,
    neće biti srpskog izdanja, ali se može naručiti pouzećem. Ako si zainteresirana imaš mail..

    Autor pobegulja — 15 Feb 2008, 19:55

  14. Kad će novi post? Kad izađe nova knjiga ili ranije? Daj ranije.

    Autor mladiluk — 05 Mar 2008, 03:28

  15. Ovo je fenomenalno! Moraću pokušati da dođem do knjige!

    Autor sanjarenja56 — 08 Mar 2008, 16:39

  16. Kako da dođem do ove knjige?

    Autor enigma — 11 Mar 2008, 17:56

  17. Zaboravi, jesi li ti zaboravila na nove postove?

    Autor mladiluk — 17 Mar 2008, 18:11

  18. @Mladiluk

    Ja baš, baš teško zaboravljam.
    Tu sam, u gužvi. Hvala ti:)

    Autor zaboravi — 20 Mar 2008, 17:23

  19. Julijana Adamović ima talenta. Ovo je Petrijin Venac napisan u Markesovskom stilu :-)

    Autor tekstopisac — 28 Mar 2008, 11:56

  20. knjigu možete naručiti na zzonazz@gmail.com

    Autor pobegulja — 29 Mar 2008, 22:02

  21. Samo da znash da mislim na tebe :)))
    ljubim

    Autor zwerg — 12 Apr 2008, 16:36

  22. Zaboravi, jesi li ti zaboravila blog? :)

    Autor mladiluk — 13 Maj 2008, 01:17

  23. Nakon 100 godina svratila na tvoj blog i... Nisam ni sumnjala, ako ne svoj tekst, uvek napravis fenomenalan izbor tudjeg koji (poput tvog) ostavlja bez daha...

    Nedostajes...

    Autor Cokoladica — 23 Jul 2008, 20:28

  24. Ostavila sam komentar, ali je naprasno nestao... :(

    Nedostajes...

    Autor Cokoladica — 25 Jul 2008, 23:09

  25. Ja večeras kao gastarbajter kad se nakon dužeg vremena vrati iz Njemačke pa obilazi sve po selu :). I evo me ovdje, kad ono nikog nema kod kuće. Doći ću ja opet.

    Autor mladiluk — 09 Avg 2008, 00:57

  26. Pa gdje mi je nestao komentar? Evo, sad ću ga ponovo napisati.

    Dakle, ja sam večeras na blogu kao neki gastarbajter koji se nakon dužeg vremena vratio iz Njemačke pa obilazi sve poznate u selu da vidi šta se događa. Kad ono, ovdje nema nikog kod kuće. Doći ću ja opet, neki drugi dan.

    Aj da vidimo hoće li se sad komentar primiti.

    Autor mladiluk — 09 Avg 2008, 01:00

  27. Pa gdje mi je opet nestao komentar? Evo, sad ću ga ponovo napisati. Noć je preda mnom, pisaću ih dok mi ne prihvati. Pa da vidimo da li je jači čovjek ili mašina :).

    Dakle, ja sam večeras na blogu kao neki gastarbajter koji se nakon dužeg vremena vratio iz Njemačke pa obilazi sve poznate u selu da vidi šta se događa. Kad ono, ovdje nema nikog kod kuće. Doći ću ja opet, neki drugi dan.

    Autor mladiluk — 09 Avg 2008, 01:09

  28. Nešto blog noćas baš ne radi. Broj komentara se povećava, a nema ga. Ne razumijem. Idem nazvati Kizu Metalca da ga pitam o čemu se radi.

    Autor mladiluk — 09 Avg 2008, 01:17


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

Powered by blog.co.yu

eXTReMe Tracker